U maju sam se preselio u Tokio sa dva kofera. Uspio sam da se snađem u tokijskom metrou i dovukao torbe do svoje kuće. Trebalo je da se nađem sa menadžerom u 9 ujutro radi dogovora o useljavanju. Čekao sam vani na stepenicama i čitao svoju knjigu. Bezbroj ljudi je ulazilo i izlazilo iz zgrade, ali niko mi nije dozvolio da čekam u predvorju. Bio sam iscrpljen. Na kraju se neko ko je otišla na trčanje ranije, vratila i onda mi dala flašu vode dok je počela zalijevati baštu napolju. To je bio početak od ljubaznosti koju sam doživio od nekih u ovoj dioničarskoj kući. 

 

Upoznao bih Cita Wheelingtona koji je organizirao nedjeljne večere u kuharskom klubu. Smišljao bi recepte, članovi bi mi pomogli da kupim sastojke i onda bi svima upućivao kako da to skuvaju. On je tako sjajna osoba. Zaista topao i gostoljubiv i žestoko odan svojim prijateljima. 

 

Nakon korone želio sam nastaviti isprobavati još recepata. Na kraju sam živjela u malom jednosobnom stanu, ali to me nije spriječilo da svoj jedan stol koristim za skoro sve.